Detalji predmeta

• Stanje Polovno
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Аутор - особа Јанић, Војислав
Наслов Чланци и раправе : од Војислава Јанића
Врста грађе књига
Језик српски
Година 1921
Издавање и производња Сремски Карловци : Српска манастирска штампарија, 1921 (Сремски Карловци : Српска манастирска штампарија)
Физички опис 96 стр. ; 24 cm
Садржај С а д р ж и:
Васпостављање Српске Православне патријаршије
О црквеним реформама
Дозвола брака после рукоположења
Римокатоличка црква у албанији
Француска и Ватикан
Хришћанство и савремена криза човечанства
О лиги цркава
О англосаксонском хришћанству
О монаштву англиканске цркве
Уједињење англиканске цркве
Поздравна реч кардиналу Борну
Аксентије Обрадовић
Предметне одреднице Јанић, Војислав, ?-1944 -- Расправе
УДК 2-725:929 V. Janić(042.5)
2-285
Сажетак Писмо обавештава Србе да ће се за избегле Русе, који су нашли склониште у Срему, формирати одбор за помоћ. Састанак је заказан у патријаршиском двору 10. априла 1921. г.
COBISS.SR-ID 257951751
Садржај: Васпостављање Српске православне патријаршије ; Хришћанство и савремена криза човечанства ; О англо-саксонском хришћанству ; Аксентије Обрадовић, професор Богословије Св. Саве
Vojislav Janjić (Kraljevo, 8. januar 1890 — Beograd, 10. mart 1944) bio je srpski političar, sveštenik, profesor i publicista. Janjić je bio jedan od istaknutih članova Narodne radikalne stranke, a u vladi Nikole Pašića (1923-1924) je bio i ministar vera. Imao je zapaženu ulogu u Konkordatskoj krizi.

Biografija
Vojislav Janjić je rođen 8. januara 1890. godine u Kraljevu. Prva četiri razreda osnovne škole je završio u Žiči, odakle potiče njegova porodica. Nakon toga se sa porodicom preselio u Beograd, gde je nastavio svoje školovanje. U Beogradu je završio bogosloviju Sveti Sava. Teologiju je studirao u Černovicama i Kijevu, a doktorske studije teologije je završio u Krakovu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Janjić je takođe jedno vreme predavao u Engleskoj, radeći kao profesor na bogoslovijama u Kadstonu i Oksfordu. Po povratku u zemlju postao je prvo suplent, a od 1919. godine i profesor na beogradskoj bogosloviji.[1][2][3]

Vladislav Janjić je bio oženjen Aleksandrom, ćerkom bogatog zemljoposednika Paje Stojšića iz Iriga, koji je finansirao Janjićevo školovanje u Černovicama i Kijevu. Par je imao sina Đorđa, koji je završio visoke finansijske škole u Briselu. Đorđe se oženio ćerkom armijskog generala Emila Belića. Vojislav Janjić je imao tri brata, od kojih je jedan poginuo na Sremskom frontu.[1]

Politička karijera

Fotografija Janjića iz Narodnog muzeja u Kraljevu
Janjić je bio član Radikalne stranke i njenog glavnog odbora. Godine 1916. bio je ataše pri srpskom poslanstvu pri Vatikanu, čime otpočinje njegova politička karijera. Janjić je bio izabran za jednog od poslanika Ustavotvorne skupštine, a nakon što je ona otpočela sa radom izabran je za njenog prvog sekretara. Janjić je bio ministar vera u 17. vladi Nikole Pašića, od avgusta 1923. do jula 1924. godine.[1][2][3][4] Iste godine kada je postao ministar, Janjić je bio jedan od članova Radikalne stranke koji su u Zagrebu potpisali tzv. Markov protokol, odnosno sporazum sa članovima Hrvatske republikanske seljačke stranke.[1]

Janjić je 1934. godine, po ugledu na istoimenu stranku na francuskoj političkoj sceni, osnovao Radikal-socijalističku stranku. Njeni osnivači su, pored Janjića, bili beogradski lekari Živković i Smiljanić. Međutim, pošto vlada Nikole Uzunovića ovoj stranci nije dala odobrenje za rad, stranka se ubrzo ugasila.[1][2][4] Naredne godine, Janjić je učestvovao na izborima za narodnog poslanika, na listi Bogoljuba Jevtića. Bio je izabran za narodnog poslanika iz Rumskog sreza. Nakon pada Jevtićeve vlade, Janjić je bio imenovan za predsednika Finansijskog odbora u Narodnoj skupštini.[1]

Vojislav Janjić je imao vrlo značajnu ulogu u Konkordatskoj krizi. On je svojevremeno, 1924. godine, po Pašićevom nalogu obrazovao Odbor za proučavanje pitanja o konkordatu i putovao je u Vatikan kako bi pregovarao oko konkordata.[5] Godine 1936. izabran je za predsednika Odbora narodne skupštine za proučavanje predloga zakona o konkordatu između Svete stolice i Kraljevine Jugoslavije. U vreme vrhunca Konkordatske krize, 1937. godine, Janjić je, kao protivnik Konkordata objavio delo Protiv konkordata. Iako je skupštinski odbor kojem je predsedavao Janjić odbacio predlog zakona sa 21 glas protiv i 20 za, gde je Janjićev glas bio odlučujući, skupština je usvojila zakon kasnije iste godine.[1][6]

Poslednje godine života Janjić je često provodio u Žiči, gde se susretao sa vladikom Nikolajem Velimirovićem. Kada je otpočeo Drugi svetski rat u Jugoslaviji, Vojislav Janjić se priključio četnicima Dragoljuba Mihailovića.

Janjić je stradao u Beogradu 1944. godine gde je prvobitno i sahranjen. Devedesetih godina 20. veka njegovi posmrtni ostaci, kao i posmrtni ostaci članova njegove porodice, preneti su i sahranjeni u groblju kod manastira Žiče.[1][4]

Dela
Kao publicista, Janjić je pisao bogoslovske knjige i rasprave. Svoje priloge je slao brojnim bogoslovskim časopisima. On je od 1922. godine bio vlasnik časopisa Hrišćanski život. Ovaj časopis je izlazio jednom mesečno, a bavio se hrišćanskom kulturom i životom.[2][3][4] Sa druge strane, bio je saradnik Politike, ali kao privredni komentator.

Odabrana bibliografija
Članci i rasprave, Sremski Karlovci 1921.
Lives of the Serbian Saints, London, Njujork 1921.
De unitate ecclasiae, razgovor sa papom Benediktom XV, Beograd 1922.
Uvod u Novi zavet, Beograd 1924.
Zakon o srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ustav Srpske pravoslavne crkve sa sprovedbenom naredbom sv. arhijerejskog Sinoda i tumačenjima, Beograd 1932.
Protiv konkordata, Beograd 1937.
Od ateizma ka anarhizmu, (prevod) Sremski Karlovci 1922.[1]
Stojadinović, Milan (1963). Ni rat ni pakt: Jugoslavija između dva rata.

Kako su urednice naglasile u Uvodu zbornika, njihov cilj prilikom sastavljanja knjige nije bio da proizvedu „teoretsku studiju o pokretima obnove u pravoslavlju, već da ukažu, na osnovu empirijskih podataka, kako se pravoslavno hrišćanstvo menjalo pod različitim uticajima kao što su druge ne-pravoslavne hrišćanske tradicije, harizmatske vođe, ženski posrednici, nove religijske prakse i rituali“. Zbornik je znatno proširio istraživački horizont i otvorio mogućnost višeslojnih komparacija. Povezao je različite studije slučaja u veoma koherentnu celinu. Autori tekstova su, pored urednica, izuzetni autoriteti u oblasti istraživanja pravoslavnog hrišćanstva: Meic Pearse (pisac Prologa), James M. White, Svetlana Inikova, Mihail Vitalijevič Škarovski, Sergej Žuk, Bojan Aleksov, Ksenija Končarević, Dragan Ašković, Dragana Radisavljević Ćiparizović, Corneliu Constantineau, Mircea Maran, Amaryllis Logotheti i Galina Gončarova. Čitaocima su ponuđene analize procesa reforme pravoslavne crkve tokom 19. i prve polovine 20. veka na prostorima današnje Rusije i Ukrajine i pojava obnoviteljskih pokreta duhoborstva i tolstojizma, štundizma, paškovizma, pojava Oastea Domnului u Rumuniji, zatim bratstva teologa Zoe u Grčkoj, kao i Saveza hrišćanskih pravoslavnih bratstava u Bugarskoj. U zborniku je posebno podrobno analiziran bogomoljački pokret među Srbima i ličnost vladike Nikolaja Velimirovića. Prikazan je razvoj pokreta od nastanka do vremena socijalističke Jugoslavije, jasno predstavljen proces njegovog širenja i prihvatanja od SPC i posebno istaknut složeni odnos bogomoljaca prema nazarenima, čije je delovanje SPC rezolutno odbijala.

Radmila Radić je pišući o životu i delatnosti sveštenika, javnog radnika i političara Vojislava Janića poštovala hronološki metod izlaganja i pred čitateljke i čitaoce iznela čitav niz ilustrativnih detalja na osnovu kojih je proizvela složene analize i zaključke. U biografiji su rekonstruisane najvažnije činjenice vezane za njegov privatni život, od rođenja u skromnoj trgovačkoj porodici u Kraljevu 6. januara 1890. do smrti u Beogradu 10. marta 1944. godine. Autorka se zadržala na pitanju njegovog školovanja, koje je započelo u Žiči, nastavljeno na beogradskoj Bogosloviji i završeno studijama teologije u nekoliko gradova u Rusiji i Austro-Ugraskoj (Petrogradu, Kijevu, Černovcima i Krakovu), pri čemu je iznela argumentovane sumnje u tačnost navedenih podataka, kao i u kvalitet samih studija. Janićeva biografija je, na taj način, posredno otvorila veliku temu koja se tiče institucije crkve kao važnog kanala za školovanje mladih ljudi u najznačajnijim centrima u Rusiji i Grčkoj, ali i u Velikoj Britaniji. U knjizi je podrobno proučeno i pitanje drugog svešteničkog braka Vojislava Janića i kroz njega ukazano na brojne debate koje su vođene o toj tematici u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi (činjenica da je sahranjen kao mirjanin, a ne sveštenik posebno je rečita u tom kontekstu). Izuzetno vredni delovi knjige su posvećeni dugogodišnjem bliskom, ali i burnom odnosu Janića i Nikolaja Velimirovića i pažljivom praćenju različitih epizoda te veze (od veza sa Crnom rukom, do konkordatske krize). Pažnju čitalaca posebno privlače delovi posvećeni Janjićevom radu na ujedinjenju Srpske pravoslavne crkve i obnovi Patrijaršije, zatim na zbližavanju crkava (delatnost na povezivanju sa Carigradskom patrijaršijom, sa Svetom stolicom i Anglikanskom crkvom, na zbližavanju srpske i bugarske crkve, kao i povezivanje sa Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi), te njegove aktivnosti na sprovođenju crkvenih reformi, a posebno na ujednačavanju kalendara.