Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Theorie mathematique des phenomenes thermiques produits par la radiation solaire, 1920
Autor: Milutin Milankovitch

Прво издање, веома ретка књига: оснивачко дело модерне климатологије. Ова књига је била кључни допринос историји науке. Данас се признаје да је Милутин Миланковић оснивач модерне астрономске теорије климатских промена.



На овом отиску се први пут појављују чувени „Миланковићеви циклуси“ и предикативни образац Земљине климе. Дело су у тој епохи дивили Алфред Вегенер, Владимир Кепен и Андрија Мохорович, заборављено много година, оживљено 1955. (Чезаре Емилијани) и 1970-их (Џон Имбри, Њу Џерзи Шеклтон, Андре Бергер). У наше време, геонаучници попут Џорџа Кукле и Дона Истербрука су категорички под утицајем М. Миланковича.



„Године 1914, избио је Први светски рат и Миланковића је заробила аустроугарска војска док је посећивао свој родни град Даљ. Одведен је у тврђаву у Есегу као ратни заробљеник.“



На Бадње вече 1914. године, затвореник који се условно ослободио путујући кроз далеке светове добио је неочекивани, али добродошао поклон - слободу. Његови тамничари су примили телеграм од аустроугарског Министарства рата, којим им се наређује да Миланковића преместе у Будимпешту. Тамо је пуштен из притвора под условом да се једном недељно јавља полицији. Професор Чубер, сазнавши да је талентовани српски математичар затворен, успешно је поднео петицију за његово пуштање на слободу у интересу науке.



Чим се сместио у Будимпешти, Миланкович је ставио своју стару кожну актовку под руку, отишао до библиотеке Мађарске академије наука и покуцао на врата. Директор библиотеке, колега математичар по имену Коломан фон Сили, дочекао га је раширених руку. Миланкович је већи део наредне четири године провео у читаоници библиотеке, радећи „без журбе, пажљиво планирајући сваки корак“. Две од тих година биле су посвећене развоју математичке теорије за предвиђање Земљине климе каква је данас. У трећој и четвртој години у Будимпешти, Миланкович је завршио свој опис садашње климе Марса и Венере.



У међувремену, рат се завршио. Миланкович је сакупио четворогодишњи рад у своју актовку, укрцао се на бели дунавски пароброд и вратио се кући у Београд. Упркос ратној интервенцији, постигао је свој други циљ - математички опис садашње климе на Земљи, Марсу и Венери. Када су ови резултати објављени 1920. године под насловом „ Математичка теорија топлотних феномена изазваних сунчевим зрачењем“ , метеоролози су их убрзо препознали као велики допринос проучавању модерне климе.



Џон Имбри, Ледена доба. Решавање мистерије, 1979, стр. 102-103



Његов главни допринос науци датира из овог времена са његовом првом монографијом, написаном на француском језику и објављеном 1920. године у Издањима Југословенске академије наука и уметности у Загребу од стране Готјеа Вилара у Паризу: Математичка теорија термичких феномена произведених сунчевим зрачењем. Управо је потреба да се разјасне и критички анализирају сви прорачуни доступни у то време навела да напише такву библију за астрономску теорију и инсолацију. Запањујуће је видети да је већина фундаменталних концепата астрономске теорије коју је развио Миланкович већ детаљно присутна у овој монографији.



У првом делу, он формулише начине за израчунавање тренутне и дневне инсолације (долазећег сунчевог зрачења) и зрачења примљеног током сезоне и за сваку хемисферу.



Али велики део монографије посвећен је утицају атмосфере на инсолацију и климу, укључујући проблем повратне спреге албедо-температура за коју је увео идеју снежне линије. Његов развој једног од првих климатских модела (ако не и првог) заснованог на физичким принципима вероватно је најоригиналнији Миланковићев допринос науци, али нажалост најмање цитиран.



У другом делу, дате су табеле са нумеричким вредностима за интервал од 500.000 година пре нове ере до данас. Оне су засноване на Стоквелу за орбиталне елементе и Пилгриму за нумеричке вредности три астрономска елемента. На основу ових нумеричких вредности, он је избројао број циклуса током 500.000 година да би идентификовао просечан период климатске прецесије: 20.700, нагиба: 40.040 година и ексцентричности: 91.800 година.



Андре Бергер, „Кратка историја астрономских теорија палеоклиме“ у А. Бергер и др. (ур.), „Климатске промене“, Springer-Verlag Беч, 2012, стр. 116-117



Следећа орбитална конфигурација Земље довешће до почетка новог леденог доба.



Готје-Вилар и Сие, Париз, 1920, 8 во (16x24 цм), стр. xvi, 339 : xxix табеле и 27 дијаграма у тексту. Штампано у Загребачкој надбискупији. Меки повез, оригиналне корице; неисечене странице. Веома леп, нерестауриран примерак.