Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Vrsta Album

Knjige 1 i 2 obuhvataju period od 1955. do 1957. godine

Lens je strip neslućene energije i neiscrpnih crtačkih eksperimenata. I pored očiglednih uzora u velikanima novinskog stripa, poput Fostera i Rejmonda, Taftsov crtež je iznenađujuće dinamičan i klasičan u isto vreme. Kada uporedimo realističnu ali i statičnu lepotu Valijanta, kod Lensa vidimo iznenađujuću živost. Pejzaži, kolorit, detalji i likovi su urađeni u velikoj meri fosterovski, uz neizbrisivu Taftsovu crtu. Crtež je obogaćen fascinantnim krajolicima, uz česta slikarska idejna rešenja bez tuša i crnih kontura, što dostiže kulminaciju u tri table prvog albuma koje su u celosti urađene ovim stilom.

Tokom narativnog toka serijala, Tafts je pokazao izuzetnu detaljnost i verodostojnost kada je reč o istorijskim činjenicama. Po ugledu na Princa Valijanta, u početnom periodu Tafts celokupnu naraciju smešta u tekst, ispod ili u uglu crteža. Tek od uvođenja dnevnih crno-belih kaiševa 1957. godine Tafts koristi prepoznatljive oblačiće.

Druga značajna odlika ovog stripa je smeli scenario kojim je autor u velikoj meri gurnuo prst u oko svim malicioznim kritičarima devete umetnosti. Lens se scenaristički pre može svrstati u evropski nego u američki strip. Pristup likovima i prikazivanje njihovih karakteristika uz vešto izbegavanje klišea, značajne su „evropske“ odlike ovog stripa, a neka idejna rešenja se mogu opisati najblaže rečeno kontroverznim. Čak i neizbežni sukobi sa američkim urođenicima urađeni su u maniru kojim se pokazuje simpatija prema njima. Dok je, na primer, Tafts prikazivao tragičan odnos između Lensa i Indijanke Mnogo Haljina, govor Martina Lutera Kinga I have a dream i marš na Vašington nisu bili ni na vidiku, a rasna segregacija u SAD i dalje je na snazi. I u brojnim drugim situacijama, slikajući svoju pripovest starog zapada Tafts unosi elemente na koje će kinematografija, književnost pa i strip čekati još mnogo decenija.

NOVI ŽIVOT: Tafts okončava epopeju o Lensu Sent-Lornu 1960. godine, i nakon nekoliko projekata manjeg obima konačno napušta strip. U narednim godinama i decenijama pozajmljuje svoj glas na televiziji, da bi 1982. izgubio život u nesreći pilotirajući avionom koji je sâm napravio. Nasleđe Vorena Taftsa je ostalo poznato malom broju poznavalaca devete umetnosti, sve dok portugalski restaurator stripova Manuel Kaldas nije uspeo da Lensa otrgne iz mraka. Kaldas se već afirmisao u svetu ljubitelja i poznavalaca stripa svojim restauracijama Princa Valijanta i Cisko Kida, da bi radom na Lensu ostvario neverovatan uspeh. Restaurisane table Manule Kaldasa, koje je koristio Makondo u ovom izdanju, zapanjujuće su svežine i snage. Uz pomoć Zorana Đukanovića, čiji predgovori krase oba objavljena albuma, Makondo je stupio u kontakt sa Kaldasom, i ovo izdanje je konačno zaživelo na srpskom jeziku u kvalitetnom formatu i opremi. Domaća publika je dosad imala priliku da Lensa vidi isključivo u izdanjima „Zenita“ 1960-ih i „Eksa“ deceniju kasnije. Tek ovim izdanjem je omogućeno da se Srbija svrsta na spisak nekoliko zemalja na svetu koje su u potpunosti objavile ovaj klasik svetskog stripa očaravajuće lepote, ne samo za neizlečive nostalgičare.