*Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.

*Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikada ne nađu mir i da celi život jure neku svoju iluziju.

*Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam.

*Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno.

*Treba ubiti vreme do jutra… Dobro bi mi došao neki saučesnik za taj zločin…

*Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi.

*Sve što ima da se kaže stalo je u manje od pet minuta… tek kada proživiš pesmu, shvatiš njenu pravu vrednost i genijalnost… Život je bas bezveze… i vreme… i ljudi.

*„Zauvek“ je, ipak, samo reč.. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog „zauvek“ nije ostalo bog zna šta.

*Ma uzalud…
Uz život se na prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odredi kako ume;
zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao…
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije…
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati.