Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Odlično
• Materijal Porcelan
• Originalnost Original
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

VILLEROY & BOCH - Šest šoljica za kafu "Rusticana"

Dimenzije

Visina: 6 cm
Dužina: 11 cm
Prečnik otvora: 8,5 cm

Ukupna težina: 770 g

Žig na dnu:

VILLEROY & BOCH
Rusticana (između dve linije)
Made in Germany

Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu proizvodila je model "Rusticana", od 1983. do 1991. godine.

1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Vec 1770. fabrika počela je proizvodnja predmeta sa poznatim uzorkom "Brindille" (franc. Grančica), koji se i danas nalazi u asortimanu "Villeroi & Boch" pod nazivom "Alt-Luxemburg".
Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroi (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). Ujedno, uveo je i tehniku štampanja bakarnim pločama, koja je bila presudan uslov za ekonomičnu serijsku proizvodnju.
1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”.
Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark).
1829. godine u fabrici u Mettlachu razvijen je nov materijal jarko bele boje i izuetno postojan, nazvan “porcelanska keramika”, a tajna njegove proizvodnje strogo se čuvala, tako da nijedan konkurent nije uspeo da proizvede nešto slično.
Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. 1843. godine kompanija je otkupila fabriku stakla “Cristallerie” u Waldgassenu (Valdgasen) koja i danas proizvodi kristal za korporaciju.
Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. 1852. godine fabrika u Mettlachu uvela je novorazvijeni proces izrade podnih pločica, koje su bile izuzetno atraktivne i otporne na habanje, koje su brzo postale poznate u čiavom svetu, a fabrika u Mettlachu je morala da bude specijalizovana samo za ovu proizvodnju.
1858. godine, voljen do obožavanja od strane svojih radnika i saradnika, umro je Francois Boch.
Specijalizacija fabrika pokazala se perspektivnom, tako da je fabrika u Merzigu (Mercig), kupljena 1879. godine, proizvodila sanitarnu keramiku, fabrika u Schrambergu (Šramberg), koja je između 1883. i 1912. godine proizvodila majoliku, takođe je preorijentisana na proizvodnju sanitarne keramike.
Eugen Boch (Ežen Boš, rođen 1809. godine), odlikovan je za svoj rad u industriji i naporima u pružanju podrške socijalnim ustanovama za radnike i njihove porodice. Određen je za tajnog trgovinskog savetnika i dodeljenja mu je titula, na osnovu koje je imao pravo na ime Eugen von Boch. Umro je 1898. godine.
Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle 1935. godine korporacija je raspuštena, i sve fabrike su postale pojedinačna preduzeća sa glavnom kancelarijom u Mettlachu.
Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. 1970-tih godina počela je ekspanzija na prekomorska tržišta, naročito u Japan i SAD.
Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb).
Nakon postepenih promena na svetskom tržištu, celo preduzeće je 1982. godine preuređeno u tri celine: proizvodnja pločica, sanitarne opreme i pribora za jelo i kristala. 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala.
1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo, razvijajući i dalje asortiman i otkupljujući fabrike u Holandiji, Mađarskoj, Rumuniji, istovremeno se oslobađajući neproduktivnih delova: fabrika u Luksemburgu zatvorena je 2010. godine, a segment “Boch Freres” (tada veletrgovina) je prodat 2004. godine.
Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Najveći deo akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ”(Ekzađibsi).