Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Dobro
• Posebni događaj Ne
• Unesite dužinu u cm xxx
• Unesite širinu u cm xxx
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Dimitrije Milaković
Dimitrije Milaković (Jasenica, 6. oktobar 1805 — Drezden, 27. avgust 1858) bio je srpski filolog i istoričar.

Služio je kao lični sekretar vladike Petra II Petrovića Njegoša od 1831. do vladičine smrti 1851. Aktivno je radio na realizaciji Njegoševog programa kulturno-prosvetnog razvoja zemlje i bio urednik prvog crnogorskog časopisa Grlica (1835—1839).[1]

U svom književnojezičkom konceptu, Milaković se može opisati kao umereni vukovac. Međutim, njegovo insistiranje na starijoj ortografiji i elementima morfološkog sistema (arhaičnom superlativu i participu) ga je velikim delom gurnulo u zaborav.[2]

Biografija
Dimitrije Milaković rodio se u selu Jasenici kod Mostara 6. novembra 1805. godine. Kao mali, preselio se u Mostar sa ocem[3], kog je izgubio još kao malo dete.[4]

Oko desete godine se preselio u Dubrovnik sa majkom i starijim bratom Jovanom, bežeći od kuge. Jovan je postao trgovac, dok je Dimitrije, pošto je bio hrom na jednu nogu, odabrao nauku.[3] Osnovnu školu je završio u Dubrovniku, a gimnaziju u Novom Sadu[5] pod profesorom Georgijem Magaraševićem. Završio je filozofiju u Pešti i pravo u Beču.[4]

Milaković se seli na Cetinje 1831. godine i postaje državni sekretar u crnogorskoj mitropoliji.[3][4] Dve godine kasnije, putovao je sa arhimandritom Petrom II Petrovićem Njegošem u Rusiju[1], gde je išao da primi hirotoniju. Milaković je Njegošu bio i lični prijatelj, kao i u raznim diplomatskim aktivnostima, poput utvrđivanja granice između Austrijskog Carstva i Crne Gore i utvrđivanja mira u Dubrovniku između vladike i Ali-paše Rizvanbegovića.[6]

Godine 1836. je ponovo putovao u Rusiju, gde je boravio oko godinu dana.[1] Nakon ovoga, on postaje lični sekretar vladike Njegoša. Tokom boravka u Rusiji, primio je Orden Svetog Vladimira. Postao je dopisni član novoosnovanog Društva srpske slovesnosti 1842. godine.[6]

Nakon smrti vladike Petra II, putovao je sa vladikom Danilom u Petrograd, gde vladika postaje svetovni knez Crne Gore. U povratku, Dimitrije je proveo neko vreme u Trstu, gde je tražio podatke o crnogorskoj istoriji. Nakon toga je proveo dve i po godine u Beogradu, iz kog se preselio kod svog brata u Dubrovnik. U Dubrovniku je bio tri godine, i tamo se bavio književnim poslovima.[6]

Nakon što je austrijska policija zaplenila neke njegove hartije u okviru istrage, Dimitrije je odlučio da pođe za Petrograd u februaru 1858. godine.[6] Sada već slabog zdravlja, razboleo se u Varšavi. Nakon što se malo oporavio, prešao je u Drezden gde je nameravao da nastavi lečenje i odatle ode na neko vreme u Pariz. Međutim, umro je 27. avgusta 1858. u Drezdenu.[7][1] Njegov brat je poručio da se iz Drezdena preveze u Lipsko, gde je sahranjen na pravoslavnom groblju.[8]

Filološki i prosvetiteljski rad
Tokom službe na Cetinju, Milaković je aktivno radio na realizaciji Njegoševog programa kulturno-prosvetnog razvoja zemlje.[8][1]

Izdavao je i uređivao prvi crnogorski časopis Grlicu (1835—1839), napisao prve školske priručnike Srbski bukvar radi učenja mladeži crkvnomu i graždanskomu čitanju (1836) i Srbsku grammatiku sastavljenu za crnogorsku mladež. Čast prva (1838).[7][8] Godine 1849. Milaković izveštava Vuka Karadžića da je napisao drugi deo svoje gramatike, a prvi značajno prepravio. Nažalost, drugi deo te gramatike nikad nije objavljen a njen rukopis je u međuvremenu izgubljen.[9]

Srbska grammatika Dimitrija Milakovića predstavlja rezultat Njegoševe zamisli o „preobrazbi puka”, Milakovićevih studija ruske filološke misli, Vukovih gramatičkih i polemičkih spisa, kao i starijih gramatika, posebno Mrazovićevog Rukovodstva. Milaković se jednim delom naslanja na ondašnje gramatike ruskog jezika Nikolaja Greča i Aleksandra Vostokova, odakle neke cele paragrafe prenosi bez većih izmena. Drugi izvor i putokaz bila mu je Vukova gramatika iz 1818. [10]

Bitno se razlikuje od Vuka po pitanju ortografije, s obzirom na to da su i Srbski bukvar i Srbska grammatika izdati starom ortografijom, međutim u Srbskom bukvaru on štampa dve azbuke, crkvenu i građansku, u koju uključuje neka Vukova "pismena" — ć, đ i dž. U ovom pogledu, Milaković sledi ideju vladike Njegoša, koji je nastojao da izbegne zaoštravanje odnosa sa srpskom crkvom. Takođe se razlikuje od Vuka po pitanju književnog i narodnog jezika koje jasno razdvaja, s tim što za razliku od Vukovih protivnika ne naglašava niti brani ulogu slavenosrpskog nasleđa, već ističe narodni jezik kao temelj, istovremeno negirajući totalni raskid sa starijim književnojezičkim nasleđem. Milakovićev morfološki sistem je najvećim delom u skladu sa Vukom i zasnovan je na morfološkom sistemu istočnohercegovačkog dijalekta. Ipak, i tu se razlikuje od Vuka uvođenjem arhaičnog superlativa i participa koje ne poznaje govorni jezik. Milaković je delovao kao umereni vukovac, velikim delom zaboravljen zbog svojih bitnih skretanja u odnosu na Vukovu ortografiju i morfološki pravopis.[11]

S ruskog preveo i preradio Prepravu za istoriju sveta Avgusta Ludviga fon Šlecera i prikupljao građu za istoriju Crne Gore. Tako je nastala njegova Istorija Crne Gore koju je 1856. obravio u Zadru.[7][8] Na njegovu Istoriju se sigurno oslonio ruski istoričar Pavle Rovinski pišući svoje delo o crnogorskoj istoriji.

U ponudi 56 kartonskih tabaka ili ilustracija od knjige ZNAMENITI SRBI XIX veka od Andre Gavrilovića.
Starost preko 120 godina.
Dimenzije kartona oko: 37 x 29 cm
Dimenzije sam ilustracije oko: 19 x 14 cm
Ko ima knjigu može da je dopuni ovim ilustracijama, a po meni vrede i pojedinačno.
Na dosta ilustracija, na poledjini kartona ima pečat da kažem bivšeg vlasnika i neka vrsta delovodnog broja u vidu male nalepnice.
Negde ima iskrzanosti, negde zacepljenja, fleke ..., ali u suštini su očuvani tabaci.
Slanje posle uplate postekspresom ( poštarina se plaća po prijemu pošiljke )