Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Jovanović, Đokica, 1952- = Јовановић, Ђокица, 1952-
Наслов Prilagođavanje : Srbija i moderna : od strepnje do sumnje / Đokica Jovanović
Врста грађе научна монографија
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 2012
Издање 1. izd.
Издавање и производња Niš : Sven : Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, 2012 (Niš : Sven)
Физички опис 483 str. ; 24 cm
ISBN 978-86-7746-341-0
Напомене Tiraž 500
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija: str. 419-460
Registar.
Предметне одреднице Društvo -- Modernizacija
Nacionalizam
Nacionalno pitanje -- Srbi
Srbija -- Modernizacija
Iako autor svoju knjigu vidi samo kao „prilog aktuelnoj debati o modernizacijskim tegobama Srbije“, ona predstavlja neuporedivo više od toga. Ne zadržavajući se samo na osnovnom predmetu istraživanja, odnosu Srbije i moderne, kako danas, tako i u istorijskom kontekstu poslednja dva veka srpske istorije, autor je ovom knjigom, uvidima u teorijska i istorijska razmatranja, zahvatio široko teorijsko i istraživačko polje, daleko premašujući postavljeni okvir... Polazeći od

opšteg teorijskog, ali i sveobuhvatnog istorijskog konteksta i vodeći čitaoca ka pojedinačnom, konkretnom „slučaju Srbija“, knjiga Đokice Jovanovića predstavlja veoma uspešan spoj društvene teorije i socijalne istorije, sadrži temeljno analitičko tumačenje društvenih pojmova i istorijskih zbivanja, određuje kontinuitete i diskontinuitete društvenih tokova, otvara mnoštvo novih pitanja, i na kraju, nudi moguća rešenja, više upitanošću pred evidentnim društvenim problemima, nego zakovanim odgovorima.

Srbija i Evropa - nova bivstvena perspektiva
Prilagođavanje - Srbija i moderna: od strepnje do sumnje
Istraživačko-politička, sociološka i filozofska knjiga, Prilagođavanje - Srbija i moderna: od strepnje do sumnje (Sven iz Niša i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu) govori mnogo o Srbiji i vremenu u kome živimo. Reč je o ličnoj knjizi, koja bi se po unutrašnjem intenzitetu i vrednosti mogla staviti pored Srbije na Istoku Svetozara Markovića, jednog od najvrednijih sociopolitičkih srpskih pisaca, bez obzira što ga aktuelne tranzicione vlasti prećutkuju. Obimno delo Đokice Jovanovića može da stoji i pored knjige Čujte Srbi! Čuvajte se sebe Arčibalda Rajsa, koji je neizmerno cenio srpski narod, ali se zgražavao nad pohlepom srpskih političara. Dodajmo i podatak da je Prilagođavanje... dobilo i pohvale kolega sa fakulteta, pohvalne recenzije i nagradu Sociološkog društva Srbije.
Poglavlja Novi vek, Revolucije predvorje sadašnjeg doba, Nacionalizam i Srbija, umetnuta između Predgovora i Zaključne reči, čine jednu otvorenu celinu, što bi značilo da je ova knjiga završena, ali je i otvorena za druga dopisivanja. Nije, međutim, reč ni o kakvom profesorskom udžbeniku koji pripada nekoj određenoj doktrini. Autor sagledava novovremenu Srbiju u okviru evropske moderne istorije, ali i u okviru moderne srpske istorije. Srbija ima, moglo bi se reći, isuviše istorije, socijalnih i političkih, kulturnih i duhovnih dešavanja, onih koja zadivljuju ljudski rod, ali i onih retrogradnih, pre svega bitaka za vlast.
Ova knjiga je jedna čudesna i strahotna građevina koju su, zajedno sa autorom, gradili i drugi sociolozi, istoričari i filozofi, ali i političari, osvajači, oslobodioci i državotvorci, kao i pesnici i stvaraoci, mudraci i sveci... svo oni koji su je duhovno i fizički ispisivali. Pisali su je, u neku ruku, oni od ranije i oni naredni, i mi sadašnji autori. A svrha joj nije samo naučnoistraživačka, već i rasvetljavanje i sagledavanje, u kontekstu sticanja najviših dometa.
Jedno pitanje postaje sve aktuelnije i potresnije - izgledi čovečanstva da se promeni, da pronađe novu istorijsku perspektivu, dalje od one koju su utemeljili stari Grci (nauka, metafizika i tehnika, polis i politika, ali i uspostavljanje ropstva, a s tim i svih antagonizama među ljudima) jer, postaje sve očiglednije da na tim principa čovečanstvo ne može dalje da opstaje. Isto tako očigledno je da je savremeni svet dospeo u strahotnije antagonizme nego ikad ranije (političko i antagonističko upravljanje društvom, naukom i moćima, svetskim resursima, što je savremeni svet dovelo u stanje koje bi se moglo označiti kao pozitivizam smrti). Smrt više nije samo neki prirodni fenomen, a nije ni onostrana u religioznom smislu, prevukli smo je na ovu našu pozitivnu stranu, smrt je postala sredstvo porobljavanja najvećeg dela čovečanstva. Ona je u osnovi politike i vlast, vladavine jednih nad drugima, smrt smo povezali sa naukom i izgrađivanjem sila i snaga uništavanja (govori se, recimo, o ravnoteži straha). A, te uništavajuće snage izmiču kontroli, postaju ili će u dogledno vreme postati dostupne manjim ili većim grupama, pa čak i slabom a moćnom pojedincu. Grčka ideja da je rod besmrtan, a pojedinac smrtan, ne može se više održati, sada je i rod smrtan, može ga uništiti pojedinac. Evidentno je da se gomilaju mračni izgledi. Moderni svet sve je ranjiviji, što potvrđuje pojava terorizam, itd. Pitanje je postoje li snage da se čovek izbori za nove projekte opstajanja i nove istorijske perspektive?!

LUKA PROŠIĆ
03.11.12 Danas
Zašto Srbija ne može napred?
Prilagođavanje, Đokica Jovanović
Nova knjiga sociologa kulture Đokice Jovanovića

Autor: Zorica Miladinović

Srbija je stala na pola koraka, s nogom u vazduhu - daleko od odluke i o prihvatanju i o odbijanju novog. I u tom nejasnom unutrašnjem stanju Srbija obitava vrlo dugo, kaže sociolog Đokica Jovanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u predgovoru nove knjige Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje.
Jovanovićevu kapitalnu knjigu koja se bavi objašnjenjem dvovekovnih modernističkih lutanja Srbije izdali su Sven Niš i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnovne razloge „zaostatka“ Srbije u odnosu na Evropu Jovanović vidi u „palanačkom“ kulturnom modelu, pukom kopiranju kulture modernizacije bez njenog razumevanja i prihvatanja, marginalizovanju nosilaca napretka u ime pseudotradicije, nacionalizmu...
- Pitanje modernizacije Srbije je u njenoj takozvanoj modernoj dvovekovnoj kulturno-političkoj istoriji, uvek, na ovaj ili onaj način, bilo i pitanje nacionalizma, ma kako se taj nacionalizam ideološki imenovao. Nacionalizam je najčešće imenovan kao nacionalno pitanje, koje, budući da je pitanje, traži svoje rešavanje. Bez obzira na nejasan karakter toga šta je „nacionalno“, potpuno je jasan i belodan rezultat tog pitanja. „Otvoriti“ nacionalno pitanje je uvek, bez izuzetka, značilo širom otvoriti kapije nesreći i nevolji. Tek sada, čini se, Srbija počinje iz prikrajka da pogleđuje na razoran i razočaravajući bilans „rešavanja srpskog nacionalnog pitanja“. To rešavanje je u ovih dvestotinak godina Srbiju odvelo u dvanaest ratova, kako tvrdi Ljubodrag Dimić, odnosno u deset ratova, kako navodi Miroslav Jovanović, a ratovi su samo najbrutalniji vid njenog dugog i dubokog strukturnog i institucionalnog nereda - smatra Jovanović.
On ocenjuje da je dvovekovna istorija Srbije zapravo istorija otvorene i još uvek nerešene dileme - kako se Srbija može modernizovati? Kako i da li uopšte učestvovati u evropskoj savremenosti? Da li Srbiju treba modernizovati po cenu „gubitka“ njenog „nacionalnog identiteta“? Koliko Srbija ima zajedničkog sa zapadnoevropskom tradicijom? Do danas je ponuđeno mnogo odgovora na ovo pitanje, ali u vrednosnom smislu nije „usvojena“ dugoročna kulturna strategija o smeru u kojem bi valjalo da se Srbija kreće.
- Evropa je doživela velike preokrete od kasnog srednjeg veka, preko renesanse, pa preko prosvećenosti, revolucija, ratova, holokausta, genocida, totalitarizama, proplamsaja političkih sloboda, hrabrosti umetničke i naučničke, utopijske vere u demokratiju, socijalizam, komunizam... Svu tu erupciju kulturne i političke istorije ona je misaono pripremala i predviđala, a kada je ta erupcija nastupila, s mukom se trudila da je razumeva i savlada. I, razumevala ju je. I savladavala ju je. Međutim, nikada u potpunosti. Srbija je, pak, sklanjajući se ili nevoljno učestvujući u evropskim burama, pokušala da razumeva epohu moderne najčešće pukim preuzimanjem i kopiranjem. Kultura modernizacije u Srbiji nije bila vodeća - smatra Jovanović.
On kaže da je i kada se kretala napred Srbija poglavito oponašala, u stidljivim naznakama, ono što je ličilo na novo ili bilo nalik evropskom istoku ili zapadu.
- Tu pojavu Stevan Sremac ovako opisuje: „Ama, vide li čudo, Ibiš-aga, što prave ovija selski zveri i kučiki? I onija vrljiše šubare, pa si kupuju šeširi! Pa na glavu šešir, a na noge op’nci; pogledaš nagorke: gospodin i učovnjak, a pogledaš nadolke: zver i kuče!“ - navodi u knjizi.
- Uprkos tome, Srbija je imala svoje nosioce moderne. Imala je Dositeje, Ruvarce, Skerliće, Grujoviće, Davidoviće, Vujiće, Tucoviće, Markoviće, Sremce, Čika-Jove, Lapčeviće, Jakšiće, Domanoviće, Vinavere, Nušiće, Lazareviće, Miljkoviće, Bajramoviće... Olako su odbacivani, kažnjavani, zaboravljani zarad toga da bi u nekim prelomnim istorijskim momentima dominantne sile antimodernizma mogle „slobodno“, „neometano“ i „suvereno“ da nekritički prilagođavaju Srbiju „uzoritim vrednotama“ svoga vremena. Jednom je to Moskva; drugi put su to nacizam i fašizam; treći put je to staljinističko-narodnjački boljševizam; četvrti put je to divlji i nacionalističkom ideologijom pravdan kapitalizam, orošen kapima krvi iz razorene SFRJ i „obogaćen“ planiranom i temeljnom pljačkom Srbije kroz takozvanu privatizaciju - zaključuje Jovanović.