Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Ustavna demokratija je u krizi. Kriza pogađa demokratske vrednosti, institucije i procese. U normativnom pogledu, čini se da demokratski režimi više nisu u stanju da afirmišu temeljne principe političkog legitimiteta. U institucionalno-pravnom pogledu, još uvek možemo da identifikujemo ravnopravne građane, demokratsku političku vlast, političke organizacije, te pravna pravila koja uobličavaju polja društvenog i političkog. Međutim, formalni kvalitet institucionalne arhitekture sve više tone u formalizam.



Kad pogledamo političke procese, videćemo da demokratije trpe neuspeh za neuspehom u ispunjavanju njihovih ustavom definisanih funkcija. Kao da su politički akteri demokratskih država istovremeno i jaki i slabi. Formalne institucije su dovoljno moćne da ignorišu građane, ali su istovremeno nesposobne da se odupru diktaturi socijalne moći. Ritualno se pridržavajući demokratskih procedura, vlade stavljaju njihove kapacitete kontrole i represije u službu frakcijskih korporativnih interesa. Iza fasade oficijelne politike formira se paralelna struktura netransparentne i nekontrolisane moći.



Krizu produbljuje globalizacija koja odlučno menja socijalne, političke i pravne konture modernih društava i država. Novi nedržavni izvori moći i prava, formirani od strane slabo vidljivih nacionalnih i nadnacionalnih aktera, nameću i šire svoj autoritet na račun državne suverenosti. Neke osnovne političke kategorije – državljanstvo, individualna prava, političko predstavljanje, pravni sistem, suprematija vlasti izražena kroz donošenje zakona i obavezujućih odluka, te konačno prinuda – prestaju da budu isključivo ili primarno državne kategorije. Temeljni politički odnos vladajućih i podvlašćenih izmešta se iz države.



Pred našim očima rastače se bitna odlika moderne državnosti: nestaje isprepletanost države, demokratije, prava i individualnog subjektiviteta. To više nisu kategorije koje idu jedna s drugom. U ovom pogledu, moderna se već preselila u prošlost.