Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Gramsci, Antonio, 1891-1937 = Грамши, Антонио, 1891-1937
Наслов Problemi revolucije : intelektualci i revolucija / Antonio Gramši ; urednik Vuko Pavićević
Јединствени наслов Opere scelte. srpski jezik
Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1973
Издавање и производња Beograd : ǂBeogradski izdavačko-grafički zavod [ǂBIGZ], 1973 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod)
Физички опис 185 str. ; 18 cm
Други аутори - особа Тољати, Палмиро
Павићевић, Вуко
Збирка Džepna knjiga. Marksizam ; 5
ISBN (Broš.)
Напомене Prevod dela: Opere scelte / Antonio Gramsci
Str. 7-25: Gramši mislilac i čovek akcije / Palmiro Toljati
Beleška o delu na zadnjim koricama
Napomene: str. 179-185.
Предметне одреднице Интелектуалци -- Револуција
УДК 316.344.32:323.27


Kupindo - Kupovina preko Interneta
Pretraži 2 353 070 predmeta
Kupite
Pokrenite prodaju
Moj Kupindo
Lista želja
Kako kupiti?
Za firme
KupindoKupite KnjigeStručna literaturaDruštvene naukePolitičke naukeProblemi revolucije Antonio Gramši
Problemi revolucije Antonio Gramši
Problemi revolucije Antonio Gramši slika 1
52 pregleda

Problemi revolucije Antonio Gramši Kako da kupim?
Cena:
690 din
Želi ovaj predmet: 5
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Beograd-Dobanovci,
Beograd-Surčin
Prodavac
vanillasky1 (7177)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 24762



Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Jezik: Srpski
Autor: Strani
BIGZ 1973
dobro očuvana

Problemi revolucije - Intelektualci i revolucija


Antonio Gramši (ital. Antonio Gramsci; Ales, 22. januar 1891 — Rim, 27. april 1937) je bio italijanski pisac, političar, marksista i društveni teoretičar. Bio je sin nižeg državnog službenika. U socijalističku partiju učlanio se 1913, a 1921. postao je generalni sekretar novoformirane Komunističke partije. Iako je bio poslanik Musolini ga je 1926. smestio u zatvor gde je ostao do kraja života. U zatvorskim beleškama (napisano između 1925 — 1935, objavljeno 1971) pokušao je da da protivtežu naglasku koji ortodoksni marksizam stavlja na naučni determinizam ističući značaj političke i ideološke borbe. Iako zastupnici evrokomunizma tvrde da je Gramši na njih izvršio uticaj on je čitavog života bio lenjinista i revolucionar.


Spomen ploča Antoninu Gramši u Moskvi
Gramši je bio jedan od osnivača i lidera Komunističke partije Italije, u svojim delima osobito se bavio pitanjima i analizom kulture i praktične politike. Gramši se i danas drži za jednog od vrhunskih izvornih marksističkih mislioca. Kulturna hegemonija je termin koji je on uveo i raščlanio, - pomoću nje se održava na vlasti kapitalistička država.

Antonio je rođen kao četvrti od sedam sinova nižeg gradskog službenika grada Gaete na Sardiniji, Frančeska Gramšija (koji je bio u daljnjoj liniji albanskog porekla iz mesta Gramš).[1] Stvari su po porodicu krenule nagore kad je otac Frančesko zatvoren zbog optužbe za prevaru 1898., - porodica je ostala bez sredstava za život i Antonio je morao napustiti školovanje i raditi kojekakve poslove sve dok mu otac nije pušten iz zatvora 1904. Još kao mali teško je povredio kičmu, - tako da je celi život patio zbog toga (nije rastao kako treba) a i imao je drugih problema sa unutrašnjim organima. No pored svih zdravstvenih problema Antonio je bio odličan učenik, - srednju školu je završio u Kaljariju. Nakon mature 1911. dobio je stipendiju za studije lingvistike na Torinskom univerzitetu kod Matea Bartolija. U to isto vreme tu je studirao i Palmiro Toljati njegov budući stranački prijatelj i kolega. Antonijo puno čita, i studira dela tada vodećih italijanskih filozofa i mislioca leve orijentacije; Antonio Labriole, Rodolfo Mondolfa, Giovannia Gentilea i osobito - Benedetta Crocea, koji je tada slovio za najcenjenijeg italijanskog mislioca. Svi oni bili su sledbenici i poštovaoci Hegel i trasirali su put hegelijanskog marksizma, kojeg je Labriola nazvao filozofija praxisa. Torino je tih godina bio grad rastuće italijanske industrijalizacije, u čije su se novoizgrađene fabrike poput Fijat i Lanče slivale gomile naglo osiromašenih seljaka koji su postajali gradski proleterijat. Gramši je obilazio skupove svojih sardinijskih zemljaka, kao i radničke skupove. Pred kraj 1913. učlanio se u Italijansku socijalističku partiju.

Godine sa socijalistima (PSI)
Zbog siromaštva i zdravstvenih problema napušta studije 1915. te radi kao slobodni novinar, piše u brojnim uglavnom levom orijentiranim listovima (Il Grido del Popolo) i časopisima. Kako se profilirao kao ozbiljni novinar, to je već 1916. postao suizdavač časopisa Piemont, posebnog izdanja znanog glasila Avanti!, Italijanske socijalističke stranke. Gramši je je postao cenjeni komentator koji je pratio sve aspekte društvenog i političkog života Torina. U aprilu 1919. Gramši je zajedno sa Toljatijem, Angelom Džepom i Umbertom Teracinijem osnovao levi orijentalni nedeljnik L`Ordine Nuovo (Novi poredak), iz tog kruga se kasnije oformila Komunistička partija Italije. Te godine došlo je do velikog raslojavanja u Italijanskoj socijalističkoj partiji (PSI) oko načina i metode borbe za radnička prava. I u Torinu je po uzoru na Oktrobarsku revoluciju došlo do spontanog osnivanja radničkih saveta, ali i velikih polemika oko njihove društvene uloge. Gramši i njegovi retki istomišljenici iz kruga oko lista L`Ordine Nuovo - verovali su u ispravnost lenjinističke ideje sva vlast Sovjetima. Paradoksalno je da je ljuti protivnik te ideje bio Amadeo Bordiga (vođa izvanparlametarne radikalne levice) koji je ipak držao da se treba osloniti na sindikate.

U italijanskim komunistima (PCI)
Nakon propasti Torinskih sovjeta Gramši je uvideo da je jedina mogućnost osnivanje jedne radikalne leve političke partije koja bi se po uzoru na sovjetske boljševike borila za te interese tako je 21. januara 1921. u Livornu osnovana Komunistička partija Italije od simpatizera iz kruga oko L`Ordine Nuovo i Bordigine grupe. On i Bordiga vodili su zajedno partiju sve do 1924. kad je Bordiga odstupio. Godinu dana nakon toga 1922. Gramši je otputovao u SSSR kao izabrani delegat PCI na treće zasedanje Kominterne, tu je upoznao mladu violinistkinjnu Juliju Šuht, sa kojom se oženio i imao dvoje dece.[2]


Komemorativna ploča u moskovskoj ulici Mokhovaja 16.
Gramši se dopao sovjetskim rukovodiocima i ušao u krug saradnika komunističke internacionalne, zbog toga se 1923. preselio u Beč koji je tad bio važno središte komunista. No već 1924. vraća se u Italiju zbog opštih izbora, na njima italijanski fašisti dobijaju većinu u parlamentu]], ali je i Gramši postao zastupnik Italijanske komunističke partije za Veneto. Kao mladi zastupnik (33 godine) pokazuje se dostojan poverenom mu zadatku - i otvoreno se upušta u političku borbu sa fašistima. Ali predoseća da će stvari skrenuti prema diktaturi, zbog toga šalje ženu i decu u SSSR, a on ostaje bez obzira na posledice. Nakon što je Musolini dao pohapsiti većinu vođa komunističke partije nakon neuspelog atentata na njega, Gramši je preuzeo vođstvo.

Zatvor i smrt

Gramšijev grob u Rimu
Njegove crne slutnje pokazale su se tačnim - 1926. je i on optužen i zatvoren (uprkos poslaničkom imunitetu) pod izgovorom da svojim političkim radom izaziva mržnju među staležima, te da zemlju gura na građanski rat uz druge krivice. Isrpva je bio osuđen na 5 godina izgnanstva na usamljeni otok Ustika, potom je sledeće godine osuđen na 20 godina zatvora u Turi pored Barija. Tu je od 1929. počeo pisati, - na školskim beležnicima svoje opservacije o Italijanskom društvu, politici, filozofiji i načinu političke borbe koju bi komunisti trebalo da primene.

Nakon 4 godine tamnice njegovo ionako krhko zdravlje, znatno se pogoršalo. Oboleo je od tuberkoloze, ali i brojnih upala unutrašnjih organa, stanje mu se toliko pogoršalo da je 1934. pušten iz zatvora na lečenje, ali je 27. aprila 1937. umro od posledice izliva krvi u mozgu u rimskoj klinici Kvisizana, svega 6 dana nakon što mu je istekla dugogodišnja kazna.[3]

Ideja i dela
Gramši za svojeg živote nije izdao nikakvu knjigu. Između 1914 - 1926. pisao je novinske članke, političke studije i eseje koje je objavljivao u različitim novinama i časopisima. Od 1929. do 1935. Za vreme robijanja je ispisao 29 beležnica rezultatima svojih istraživanja oblasti istorije, istoriografije, studija kulture, politike i društva. Te su Zatvorske beležnice (Quaderni del carcere) objavljene nakon njegove smrti. Reč je o beleškama i esejima na različite teme, često potpuno nepovezane, - a jedna od niti koje su ih povezivala bila je Gramšijev temeljni postulat - uloga intelektualaca u društvu (koji ne sme ostati indiferentan na stanje u društvu). On je držao da je mesto intelektualaca u društvu - aktivno učešće u kulturnoj revoluciji koja će doprineti osvajanju političke moći. Iz zatvora je napisao i brojna pisma svojoj ženi, prijateljima i sinovima. I njegova pisma su kasnije objavljena u jedinstvenoj knjizi Pisma iz zatvora, koja se sastoji od dva dela: Zatvorska beležnica i Pisma iz zatvora.

Nakon Drugog svetskog rata jedna skupina italijanskih komunita pod vodstvom tadašnjeg generalnog sekretara Palmira Toljatija počela je raditi na izdavanju Gramšijevih beležnica, koje su sistematizovane po temama; porodica, vlasništvo, vera, kultura itd. i izdala ih u šest svezaka između 1948. i 1951 (izdavač- “Einaudi”). Potom je pisano novo izdanje Zatvorskih beležnica 1975 (izdanje Instituto Gramsci), u ovom izdanju su spisi poređeni hronološki a ne više po srodnim temama.

Na filozofskom planu, novost kod Gramšijevog poimanja marksizma je uvođenjeimanentnosti (urođenosti), nasuprotTranscendentnosti (nečem iznad ljudskog znanja). Čoveku je imanentno dato da svojim praktičnim radom ostvari rad(dostojan život) na zemlji. Imanencija je sinteza; engleske ekonomije, nemačke filozofije i francuske politike. Gramši prvi jasno uočavao da nova pravila što ih je uvela engleska ekonomska nauka, nemaju samo vredno