Detalji predmeta

• Stanje Polovno

povijest i klasna svijest, Georg Lukacs, na francuskom jeziku, dobro očuvano, stranice neprosečene,

Ђерђ Лукач
С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацијуПређи на претрагу
Ђерђ Лукач
Lukács György.jpg
Ђерђ Лукач
Датум рођења 13. април 1885.
Место рођења Будимпешта
Мађарска
Датум смрти 4. јун 1971. (86 год.)
Место смрти Будимпешта
Мађарска
Ђерђ Лукач (мађ. György Lukács; Будимпешта, 13. април 1885 — Будимпешта, 4. јун 1971) је био мађарски хегелијански и марксистички филозоф и књижевни критичар. Он је један од зачетника Западног марксизма, као традиције која је део марксистичке ортодоксне идеологије Совјетског Савеза. Он је развио Теорију постварења и допринео Марксовој теорији уводећи појам класне свести. Био је, такође присталица лењинизма. Он је идеолошки развио и организовао Лењинове прагматичне револуционарне праксе у формалну филозофију револуције.

Као књижевни критичар био је изузетно утицајан због свог теоријског развоја у области реализма и романа, као књижевног жанра. 1919. године је био мађарски министар културе у краткотрајној Влади Мађарске Совјетске републике (март-април 1919).[1]

Лукач је био описиван као истакнути марксистички интелектуалац стаљинистичке ере. Процена његових дела и оставштине може бити прилично компликована, зато што се чинило као да Лукач подржава обе стране; са једне, стаљинизам као отелотворење марксистичке мисли, а са друге стране се бори за повратак на пре-стаљинистички марксизам.[2]


Садржај
1 Живот и политика
1.1 Пре-марксистички период
1.2 Комунистички лидер
1.3 Под Стаљином и Ракосијем
1.4 Дестаљинизација
2 Радови
2.1 Историја и класна свест
2.2 Књижевни и естетски рад
2.3 Уравнотежени реализам (1938) - Лукачева одбрана књижевног реализма
2.4 Онтологија друштвеног бића
3 Дела
4 Референце
5 Литература
6 Спољашње везе
Живот и политика
Ђерђ Лукач је рођен у Будимпешти, Мађарска. Његов отац Јозеф Ловингер (József Löwinger) је био инвестициони банкар, који је заједно са својом женом Адел, још једним сином и ћерком представљао једну од богатијих јеврејских породица.

Јозеф је крунисан од стране царства и добио је титулу барона, самим тим је и Лукач био барон.[3] Као аутроугарски држављанин његово пуно име је гласило: немачки барон „Georg Bernhard Lukács von Szegedin“, у Мађарској је познат као „Szegedi Lukács György Bernát“, а као писац представљао се под именима „Georg Lukács“ и „György Lukács“. Лукач је студирао на Краљевском мађарском универзитету у Будимпешти, и на Универзитету у Берлину. Краљевски мађарски универзитет му је 1906. године доделио докторат из судске праксе,[4] а 1909. године је завршио и свој докторат из филозофије на истом универзитету.[5]

Пре-марксистички период
Док је студирао у Будимпешти, Лукач је био део социјалистичких интелектуалних кругова, преко којих је упознао Ервина Саба), који га је упознао са радом Жоржа Сорела (Georges Sorel)(1847-1922); француски поборник револуционарног синдикализма. У том периоду, Лукачеве интелектуалне перспективе су биле усмерене ка Модерни и Анти-позитивизму. Од 1904. до 1908. године био је део позоришног колектива, који је производио модернистичке, психолошко реалне представе Хенрика Ибсена, Августа Стриндберга и Гехарта Хауптмана.

Лукач је доста времена проводио у Немачкој, где је и студирао у Берлину од 1906. до 1910. године. За то време је упознао филизофа Георга Зимела. Касније 1913. године док је боравио у Хајделбергу, спријатељио се са Максом Вебером, Ернст Блохом и Стефаном Џорџом. Место у систему идеалиста, у ком је Лукач, дугује Нео-кантизму (тадашња доминантна филизофија на немачким универзитетима), као и Платону, Хегелу, Серен Киркегору, Вилхелму Дилтају и Фјодору Достојевском. У том периоду објавио је две књиге: „Душа и облици“ (1911.;1974) и „Теорија романа“ (1916/20.;1971).[6]

Након почетка Првог светског рата, Лукач је ослобођен војне службе. Године 1914. оженио се руском политичком активистицом Јеленом Грабенко.

Лукач се 1915. године вратио у Будимпешту, где је био лидер Недељног круга (скуп интелектуалаца). Бавили су се културним темама које произилазе из егзистенцијалних дела Достојевског. Ове теме су биле уско повезане са тадашњим Лукачевим интересовањем за Достојевског, док је боравио у Хајделбергу. Као скуп, Недељни круг је организовао културне догађаје, у које су били укључени писци и музичари Авангарде, као што су Карл Манхајм, композитор Бела Барток, Бела Балаш и Карл Полањи. Неки од њих су такође били чланови Недељног круга. 1918. године, последње године Првог светског рата (1914-1918), Недељни круг се разишао. Разишли су се због својих различитих политика, а неколико водећих чланова у пратњи Лукача су приступили Мађарској комунистичкој партији.

Године 1919. оженио се у Бечу својом другом женом, Гертрудом Бортстиебер, колегицом из Мађарске комунистичке партије.

Комунистички лидер
За време Првог светског рата и Руске револуције (1917), Лукач је редефинисао неке своје идеје. Постао је предани марксиста у том периоду и придружио се Мађарској комунистичкој партији 1918. Као део Владе, за кратко време постојања Мађарске Совјетске републике, Лукач је проглашен за министра образовања и културе.

За време Мађарске Совјетске републике, Лукач је био комесар Пете дивизије мађарске Црвене армије, у чијим редовима је наредио погубљење осам бораца, који су подржавали чешке инвазионе трупе у Поросзлу, у мају 1919. године.[7]

Након што је Мађарска Совјетска република била поражена, Лукачу је било наређено од стране Куна, да остане уз Ото Корвина, док је остатак руководства партије био евакуисан. Лукачева и Корвинова мисија била је да тајно реорганизују комунистички покрет, али мисија је била немогућа. Лукач се крио уз помоћ фотографкиње Олге Мате, али убрзо након Корвиновог хапшења, Лукач је побегао из Мађарске у Беч. Он је ухапшен, али је спасен од изручења због групе писаца, у којој су били и Томас и Хајнрих Ман.[8] Томас Ман је касније на основу Лукача засновао Нафта, лика из свог романа „Чаробни брег“. За време које је провео у Бечу 1920. године, Лукач се спријатељио са осталим комунистима који су тамо радили или били у изгнанству; укључујући Виктора Сергеа, Адолфа Јозефа и Антониа Грамшија.

Лукач је почео да развија лењинистичке идеје у области филозофије. Његови главни радови у овом периоду су есеји прикупљени у његов велики опус „Историја и класна свест“ (1923). Иако су ови есеји показивали знаке онога што је Владимир Лењин називао „ултра-левичари“, они су у суштини промовисали лењинизам на филозофском нивоу. У јулу 1924. године Григориј Зиновјев је напао и критиковао ову књигу, заједно са радом Карла Корша на Петом конгресу Коминтерне. 1924. године. Убрзо након Лењинове смрти, Лукач је објавио кратке студије Лењина, „Студије јединства његове мисли“. Године 1925. објавио је критички осврт на Бухаринова упутство историјског материјализма.

Као мађарски избеглица, он је остао активан на левој страни Мађарске комунистичке партије, која је била у супротности са Московским програмом, који је подржавао Беле Куна (Béla Kun). Његове „Блум тезе“ из 1928. године су позивале на рушење контра-револуционарног режима адмирала Хортија у Мађарској, користећи стратегију сличну као за Народни фронт који је настао 1930—их година. Он се залагао за „демократску диктатуру“ пролетаријата и сељаштва, као транзициону фазу, која води до диктатуре пролетаријата. Након што је Коминтерна осудила Лукачеву стратегију, он се повукао из активне политике и предао теоријском раду.

Под Стаљином и Ракосијем
Године 1930. док је боравио у Бечу, Лукач је био позван да дође у Москву. Овај позив се временски поклапао са потписивањем бечког полицијског налога за његово протеривање. Остављајући своју децу да студирају, Лукач и његова жена су отишли у Москву у марту 1930. године. Убрзо по доласку, Лукачу је био онемогућен одлазак, али му је обезбеђен рад на Институту марксизма и лењинизма, заједно са Давидом Риазановом.

Лукач се вратио у Берлин 1931., а 1933. поново је из Берлина отишао у Москву да похађа Институт за филозофију Руске академије наука. За то време Лукач је први пут дошао у контакт са делима младог Маркса.

Лукачу и његовој супрузи није било дозвољено да напусте СССР све до краја Другог светског рата. Током Стаљинове велике чистке, Лукач је био у изгнанству у Ташкенту на неко време, где се спријатељио са Јоханом Бехером. Лукач је преживео чистке „Великог терора“, која је однела животе око 80% мађарских емиграната у Совјетском Савезу. Постоје многе расправе међу историчарима које се односе на степен Лукачевог прихватања стаљинизма.

Након рата, Лукач и његова супруга су се вратили у Мађарску. Као члан Мађарске комунистичке партије, учествовао је у оснивању нове мађарске Владе. Од 1945. године Лукач је био члан Мађарске академије наука.

Између 1945. и 1946. снажно је критиковао некомунистичке филозофе и писце. Лукач је оптуживан да је играо "административну" (правно-бирократску) улогу у уклањању независних и не-комунистичких интелектуалаца, као што су Бела Хамваш, Иштван Бибо, Лајош Прохаска и Кароли Керени из мађарског академског живота. (Између 1946. и 1953. године, многи мађарски не-комунистички интелектуалци, укључујући Хамваша и Бибоа, били су затворени или присиљени на физички рад.)

Лукачев лични и политички став о култури, био је да ће социјалистичка култура на крају тријумфовати у погледу квалитета. Он је сматрао да она мора да се истакне путем такмичења са другим културама, а не наметањем административних мера. Године 1948-49. ово Лукачево мишљење о културној толеранцији побеђено је у „Лукачевој чистки“, пошто је Матијаш Ракоши учврстио тактику „завади, па владај“ у Комунистичкој партији Мађарске.

Средином 1950-их Лукач је реинтегрисан у партијском животу. Партија га је користила да очисти Унију мађарских писаца 1955—56. године. Томаш Ацзел ( Tamás Aczél ) и Тибор Мераи (Tibor Méray)(бивши секретари Уније мађарских писаца) су веровали да је Лукач учествовао невољно, а као доказ наводе његово напуштање председништва и састанка на првој паузи, као доказ његове неспремности.[9]

Дестаљинизација
Го