Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Petar Zec
Televizijski mejdan Simeuna Đaka
Banja Luka, 1999
Sadržaj monografije
Predgovor: Kočić u filmskoj viziji Petra Zeca - Srba Ignjatović
Petar Zec: Televizijski mejdan Simeuna Đaka / dnevnik nastajanja TV-filma
Petar Zec: Mejdan Simeuna Đaka / scenario za TV-film po motivima proze Petra Kočića (Najavna i odjavna špica svih saradnika)
Pogovor / Scenaristički pledoaje Petra Zeca (Radomir Putnik)
Summary
Beleška o autoru
Petar Zec: Televizijski mejdan Simeuna Đaka
Biblioteka Kočićeva scena
Uređuju: Zoran Kalinić, Nikola Vukolić
Recenzenti: Radomir Putnik, Srba Ignjatović
Likovna oprema: Zvonko Lovrić
Izdavači: Zadužbina "Petar Kočić" Banja Luka - Beograd i Nezavisna radio televizija Banja Luka
Za izdavače: Nikola Vukolić i Zoran Kalinić
Lektori: Milorad Telebak i Mladen Šukalo
Kompjuterska obrada sloga: Zorica Banjac
Fotografije: Drago Vejnović
Štampa: "Grafid" Banja Luka
Za "Grafid": Branislav Ivanković
Prvo izdanje
Štampanje završeno oktobra 1999.
Tiraž 500
SIR - katalogizacija u publikaciji Narodna i univerzitetska biblioteka "Petar Kočić", Banja Luka

791.44 Zec, Petar

Televizijski mejdan Simeuna Đaka / Petar Zec. Banja Luka : Zadužbina Petar Kočić ; Nezavisna televizija, 1999 (Banja Luka : Grafid). - 171 str.:

Ilustr. ; 21 st. - (Biblioteka Kočićeva scena)

Tiraž 500. - Kočić u filmskoj viziji Petra Zeca :

predgovor / Srba Ignjatović. - Scenaristički pledoaje Petra Zeca : pogovor / Radomir Putnik. - / Petar Zec. Beleška o autoru =

ISVN 86-7250-026-1





Srba Ignjatović
Kočić u filmskoj viziji Petra Zeca
Baveći se na teorijsko-analitički, a pogotovu na rediteljsko-interpretativni način delima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, Petar Zec je dosegao jedno retko a izuzetno bitno umeće koje je valjano demonstrirao i u svom najnovijem pothvatu - stvaralačkom filmskom pristupu delu Petra Kočića. Pouzdano ovladavši, naime, prostorima piščevog duha, njegovim tananostima i osobenostima, Petar Zec u svojim scenarijima i njihovim realizacijama po pravilu nudi sintezu motiva, skladan kombinatorički mozaik i preplet "ključnih mesta", likova, sudbina i iskaza.

To je, zapravo, "ključ" kojim on odbravljuje naše klasike i njihove velike književne tvorevine. Stoga, s mirnim pouzdanjem, pristupajući pisanju scenarija Mejdan Simeuna Đaka, u ciklus priča o krajiškoj i gomioničkoj legendi "udeva" druge pripovetke, druga dela, odnosno njihove motive i likove (Mrguda, Jablan, a tuje i Tuba).

Zbog onih kojima će se ovakav pristup i postupak učiniti preslobodnim valja odmah istaći da je upravo u njemu sadržana tajna rediteljske uspešnosti i kreativnosti Petra Zeca. On je, uostalom, navikao da ne ide utrtim i lagodnim putem. O tome, opet, najbolje svedoče Petrovi lucidni i duhoviti dnevnici, brzi tekstualni "krokiji" s lica mesta, iz srži zbivanja (najpre Kako sam režirao pakao, dnevnik nastanka pozorišne predstave, a sada i dnevnik nastajanja filma o Simeunu Đaku naslovljen kao Televizijski mejdan Simeuna Đaka).

Predstavljajući vrstu dokumentarne proze, ovi dnevnici, a pogotovu potonji, mestimice se razlistavaju u kompleksnu, punokrvnu prozu. Potom se iznova preobraćaju u skiciranje i brzo beleženje trenutka, okolnosti, problema, zbivanja. Tako nastaje jedna neobična literatura koja se može primati na više načina. Početnici u "fahu" iz nje mogu da nauče mnogo; usuđujem se da kažem - više nego na oficijelnim predavanjima na kojima im niko neće docirati Da temu kako iznaći producenta, kako se snalaziti na terenu, s ljudima - to znači i posebnim glumačkim sojem - a pogotovu s istinski nepredvidljivim velikim i malim problemima, nedostacima opreme, vremenskim prilikama i neprilikama...

Dnevnik nastajanja filma o Simeunu Đaku unekoliko se doživljava i kao svojevrsni (nehotični) priručnik o toj vrsti rada. "Priručnik", povrh svega, nastao kao freska "upisana" u svež malter, naprečac, brzim potezima, dok se još ništa nije "osušilo" - dakle, bez famozne distance, premišljanja i oklevanja. Istinito, ispovedno, neposredno. To je način rada u tekstu ove vrste karakterističan za Petra Zeca.

A šta tek reći povodom, nekako uzgredno, kroz njega samo prodenute pitalice da li je filmska umetnost laž ili istina (na koju autor, s lukavstvom dostojnim Kočićevih junaka, naizmenice odgovara različito)? Da je film bolna i potresna, istinita umetnost potvrdiće nam, između ostalog, epizoda o saživljavanju malo pometenog seljaka iz okoline manastira Gomionice koji posmatra snimanje a Simeunov mejdan s Asan-begom prima kao živu živcatu istinu i "ponovljenu realnost" jaučući: "Zar sam doživio da Turci ponovo robe manastir?!"

A opet, u ovom našem podneblju zarobljenom "večnim vraćanjem istog", neposredni, urbani pandan je zbivanje zabeleženo 7. marta 1999. u Brčkom, prilikom autorovog putovanja iz Beograda u Banju Luku. Reč je o nesporazumu između vozača autobusa i "norveškog soldata" (jezička barijera), pri kojem vojnik, "ubica dečijeg lika", spremno skida pušku, a vozač, dobro razumevajući tu "semiotiku", naglo ide u rikverc, nasedajući na kola što su mu se našla za leđima.

Poslednju epizodu nalazimo na samom početku dnevnika, pribeleženu u času kada se ideja o ekranizaciji Kočićevih dela tek nazirala. Usledilo je, potom, ono što je usledilo: američko bombardovanje Srbije. Baveći se intenzivno Kočićem i radeći na svom scenariju, Petar Zec tek uzgred beleži prelete aviona i projektila koje, s porodicom, posmatra kroz "nebeski", krovni prozor svoje mansarde.

Voleo bih da vidim bilo kojeg evropskog ili svetskog reditelja u identičnoj situaciji! Ali tih dana u Beogradu i diljem Srbije zaista su nastajale raznorodne knjige, dnevnici, pesme, scenarija...

Hoću zapravo veoma mirno da kažem, bez ikakvog pregrejanog patriotizma, da u mnogom stvaraocu, a i u Petru Zecu, očito "čuči" nešto od Kočićevog Simeuna Đaka. I baš zato je Simeun za sve nas tako izazovan. On je pomamljeni maštar, rakijski mudrijaš, klepetalo, tragičar, optimist, u visprenom dosluhu s tradicijom ali i u povremenom begu od realnosti, pesnik po duši, skladni antipod onome iza kazana...

Taj antitetični spreg jezgro je smisaone dramatike kod Kočića baš kao i kod Petra Zeca, a u Zečevom scenariju jednako prisutan i bitan kao i u njegovom dnevniku. To, naravno, još nije sve, jer nije dovoljno za priču i kompleksnu filmsku "storiju". Potrebna su i druga jezgra, druge žiže značenja. Zbog toga su neophodni otac Partenija i Mračajski proto, Mrguda i Mika, Blagoje i Tuba, odnosno još čitav niz likova...

Plod kreativnog rediteljskog čitanja Kočića pogotovu je još jedna Zečeva sinteza; naime, objedinjavanje karakteristika lika Davida Štrpca s vanrednim Kočićevim narativnim izumom, glasom onog iza kace. Kombinacija uistinu "atomska", takva da nju može da "iznese" tek glumac klase Aleksandra Berčeka.

A kada smo već kod glumaca - koji su po definiciji na filmu živo, fizički "materijalizovano" ovaploćenje literarnih likova - valja posebno skrenuti pažnju na praktičarsku stranu rediteljskog rada: procenu i osećanje s kojim Petar Zec raspodeljuje uloge, u ovom slučaju Ćustiću, Lazoviću, Sokićki, Bekjarevu, Staniću, Zuboviću i, naravno, svima iz brojne glumačke ekipe... Od te tačke pa nadalje začinje se ona vrsta specifično filmske (dramske) realizacije spram koje su svi papiri, zapisi i zamisli samo podloga (bez koje se, doduše, ne može, ali i koja nema moći da oživi sama od sebe).

Na početku svog dnevnika Petar Zec beleži: "Kada sam u noćima NATO-bombardovanja Beograda čitao Simeunove megdane mlađoj ćerki Jeleni, ona me je stalno prekidala:

'Prevedi mi šta znače te reči?' Ovo je knjiga o tome kako je nastao tv-film Mejdan Simeuna Đaka, ili kako sam reči preveo u filmske slike u velikoj nadi da će ovakav Simeunov srpski govor ceo svet razumeti."

Povodom ovog višestrukog "prevođenja" arhaičnog na savremeno zanimljivo je pozvati se na još jednog, i to vrlo autoritativnog svedoka: "Takav kakav je, Petar Kočić je kao pisac nesumnjivo izražavao više Krajinu nego Bosnu, mnogo više Bosnu nego, recimo, Hercegovinu ili pogotovu druge naše zemlje, ali tim svojim u osnovi uskim i specifično krajišničkim načinom on je, s druge strane, dobrim delom izražavao revoltirani i na revolt skloni deo svačije duše svoga vremena, ne samo u Bosni i Hercegovini nego u celom srpskom narodu, pa i preko tih granica" (Ivo Andrić: Zemlja, ljudi i jezik kod Petra Kočića).

Ništa manje nije zanimljivo ni davnašnje uočavanje Branka Lazarevića da je Petar Kočić, naporedo s Borisavom Stankovićem, u srpsku pripovetku uneo značajne elemente lirizma. Lirizam je, u stvari, drugo uporište Kočićeve šire čitljivosti, univerzalnosti. To je dobro osetio i Petar Zec; otuda u njegovom scenariju / viđenju Kočićeve proze stalno preplitanje kazansko-rakijaških i naglašeno lirskih prizora.

Nostalgično koncipirajući i proživljavajući svoj povratak Kočiću kao zreli povratak zavičaju, Petar Zec je i lično osmislio i utemeljio (zasnovao) tu lirsku žicu koja je, uostalom, prirođena njegovom kreativnom temperamentu. Naporedo sa stvaralačkom smelošću i potrebom da iznenađuje, da krči nove puteve (počev od Pozorišta "Dvorište" pa sve do prvog tv-filma u Republici Srpskoj), Petar Zec nosi i ugrađuje u svoja ostvarenja tu lirsku nit, bilo da je reč o njegovim "čitanjima" i nadogradnji Molijera, našeg Sterije, Andrića, Crnjanskog ili, sada, Petra Kočića. Jer ta nit je, zaista, nešto što se ne može steći, prisvojiti, veštastveno uobličiti. Ona se nosi u karakteru i temperamentu, a izvori su joj u detinjstvu i ranoj mladosti, u prostorima ličnog i stvaralačkog uobličavanja i sazrevanja... Lirsko je u viziji Petra Zeca kontrapunkt dramskoj zasenčenosti Kočićevog dela koju je, nasuprot mišljenju Isidore Sekulić da tu dramskog elementa nema, ovaj reditelj umeo da uoči i plodotvorno ugradi u svoj pristup i inscenaciju proze velikog Zmijanjca.

Akademsku akribičnost i studioznost združenu, i u tome domenu, s naklonjenošću inovativnim pristupima Petar Zec je pre svega demonstrirao u svojoj disertaciji i knjizi Andrićev teatar senki. Njegov novi autorski dnev