Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Autor: Vladimir Milojković
Žanr: Poezija
Pismo: Latinica
Broj strana: 355
Povez: Mek
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2020.


Ova obimna zbirka na 350 strana donosi angažovanu poeziju, često signalistički i nadrealistički usmerenu, uz obilje fotografija sa autorovih performansa, izložbi i drugih situacija u kojima se (pro)našao. U skaldu sa vizuelnim pesmama, kojima kod nas pribegava jako mali broj stvaralaca, možemo reći da imamo nesvakidašnju knjigu u rukama.O Milojkovićevom stvarlaštvu Branislav Prodanović je napisao:„Nema reči čistih i nevinih značenja, jer one sve već pripadaju sistemu kulturne proizvodnje i prometa značenja koji nas okružuje, i u njemu pretpostavljenim kulturnim i političkim kontekstima upotrebe i zloupotrebe reči kojima sami kao bića reči ili baš kao ljubitelji poezije pripadamo. Pesnik je onda onaj koji se izražava ne iskazom, nego makazama – neposrednom intervencijom u pretpostavljeni kontekst i u sam tekstualni pro-izvod i promet, gde isecajući reči iz sistema reprodukcije zna-čenja stvara novu kompoziciju kao provokaciju novog smisla.Takav je postupak pesnika i umetnika Vladimira Milojkovića čiji je ‘pesnički rukopis’ definisan potezima makaza a suge-stivnost ‘pesničkih slika’ impregnirana lepkom za papir: pesme su sastavljene od isečaka novinskih tekstova i slika, spojenih u nove tekstualne i vizuelne sekvence iz kojih čitamo nekad naumni iskaz, nekad zaumni, koji, pre nego što ih pokušamo interpretirati, oni interpretiraju nas (vredi se setiti da moguće etimološko poreklo reči “interpretator/interpretacija” potiče od ‘prevodilac/agent u prometu’), provocirajući da se sami pitamo, da li znam da čitam? čiji je jezik koji koristim? da li znam šta znači govoriti?“ Eksplozija ružnoćePročitao sam da je svet ružan
jer se drveće obara motornim testerama
u šest ujutru; jer se gradovi
proširuju proždirući livade i pašnjake;
jer se bliži smrt vazduha zbog sve
većeg broja nepotrebnih fetusa,
izniklih iz plodove vode.Pročitao sam da se pustinje šire,
ali ne samo gradskim ulicama.
Pustinje ulaze u krv, u mozak,
u sve pore i zatvaraju ih.
A onda organizmom cirkuliše pesak.
Pustinja.Pročitao sam. A i sâm tako mislim.
Neka uništenja bude i neka se raspad dovrši!
Više volim(o) nepopravljivo nego preživljavanje u
ponoru.Pročitao sam da će svet sve više biti ružan.
Pretpostavljam, nalik ekspolziji nad Hirošimom.
U oblaku prašine sve nestaće. Ali, tada
mogu da se izgubim u oblaku
magle bežeći od ružnoće.