Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Vitomil Zupan MENUET ZA GITARU
U DVADESET I PET PUCNJEVA
NARODNA KNJIGA BEOGRAD 1979 g
480 STRANA
MEKI POVEZ

KNJIGA JE VRLO DOBRO OČUVANA

#19

Za početak bilo bi dobro objasniti šta je to menuet. To je stara francuska igra, ples u paru u kom se partneri nisu dodirivali. Svako je plesao za sebe, jedno naspram drugog i jedno oko drugog; takođe je i muzički oblik u taktu ¾. Roman Vitomila Zupana Menuet za gitaru: U dvadeset i pet pucnjeva (Menuet za kitaro: Na petindvajset strelov) upravo od početka zrači jednom takvom muzikalnom atmosferom koja ima svoj vrhunac u središnjem delu romana i na kraju pada jednim tupim prizvukom, ne pripremajući nas za takav kraj.

Vitomil Zupan spada u sam vrh slovenačke književnosti, kako po zanimljivim i vrlo smelim tematikama tako i po vrlo modernim književnim postupcima. Za prikaz njegovog romana Menuet za gitaru važno je napomenuti da je pisac Zupan sam bio učesnik NOB, odnosno OF (Osvobodilna fronta), mada u rat nije ušao kao levičar nego kao član sportskog društva „Soko“. Nakon Drugog svetskog rata i dobijanja Prešernove nagrade za roman Rojstvo v nevihti (1947), Zupan je od strane vlasti optužen za nemoral, pokušaj ubistva i antidržavno delovanje, nakon čega je zatvoru odslužio osam godina robije; svoje zatvorske dane opisao je u romanu Levitan (Levitan, 1982). Pored desetak romana, pisao je i drame, eseje, poeziju, prozu za decu, a bavio se i prevođenjem.


Vitomil Zupan (1914, Ljubljana – 1987, Ljubljana)
Upravo je Menuet roman koji je Zupanu doneo slavu i koji, zajedno sa Levitanom, spada u njegova najbolja dela. Na početku ovog dela pisac nas uključuje u radnju, tako da ne budemo samo posmatrač već i učesnik. Glavni junak, Jakob Bergant – Berk, takođe je i pripovedač, i zahvaljujući toj ja-formi ovaj roman, iako je svojevrstan memoar, ipak doživljavamo kao fikciju. Pisac prevodi autobiografsku građu u roman, te ispovest postaje i fikcija.

U ovom romanu možemo da vidimo da je za Zupana umetnost izazov, a književnost je neki vid provokacije. Izabrao je za „partizansku“ književnost „zabranjene“ teme kao što su seks, Informbiro, špijunaža, sumnje partizana u oslobodičalku borbu, kao i njihove erotske avanture. Pred nas Zupan, kroz svog glavnog junaka Berka, dovodi sve ono o čemu se u književnosti ređe piše, odnosno ono što se u to vreme nije smelo pisati, kao što je predstavljanje seksa kao središnjeg principa u životu, rata kao totalnog haosa (hajke), odnosno dočaravanje izgubljenosti boraca i njihove sumnje u partiju i ishod rata.

Jakob Bergant-Berk u rat ulazi iz ličnih razloga i iz nekog vida patriotizma. Ne ide u oslobodilački rat zbog nekih viših, herojskih ciljeva nego zbog saznavanja novog doživljaja sveta. Pratimo jednu individuu, koja je od početka romana vrlo istaknuta, gotovo anarhistička. No, u ratu i te kako vladaju kolektivni principi i ideje, te je Berk suprotstavljen svojim potpuno drugačijim doživljajima. Dok se ne nađe u neprilici, pred Nemcima, on gotovo ne oseti nikakav duh kolektiva i zajedničke borbe. Rat je viđen očima mladog umetnika, pritom vrlo senzibilnog, i dobija potpuno nove poetske dimenzije.

Zupan je u ovom romanu iskoristio postupak kojim relativizuje i širi sliku svega onoga što proživljava glavni junak. Naime, komponovao je roman iz dva vremenska ugla: jedan je iz Berkovog dnevnika, a drugi je od prvog udaljen trideset godina i nalazi se u Španiji, gde se Berk sreće sa bivšim nemačkim oficirom koji se borio na drugoj strani. Tako da je rat posmatran kroz dva vremenska ugla, i sa dve različite strane. I tako, oslobodilački rat i revolucija, koje su shvatane samo u istorijskom i kolektivnom kontekstu, u ovom romanu imaju vrednost samo slučajnog vremena i prostora jedne individue i njegovog čulnog doživljaja istog.



Roman bi mogao da se podeli na tri celine povezane vremenom koje se menja, jer je ono potpuno subjektivno i samim tim relativno. U prvom delu romana upoznajemo glavnog lika, Berka, koji je tek krenuo u rat; osećamo njegovu mladost i nezrelost, želju za življenjem života pa makar i na frontu. Stranice su ispunjene njegovim humorom, neozbiljnošću, seksualnim doživljajima i prostačkim vokabularom. Vreme teče dosadno i spor. Dok Berk čeka da ih razvrstaju po brigadama ne dešava se ništa. Samim tim, Berk ima viška energije koju troši na opasne dosetke i provociranja drugih partizana i svojih nadređenih.

Atmosfera i brzina razvijanja radnje se naglo ubrzava u središnjem delu romana u kom počinje borba (hajka). Berk u prvoj bežaniji od Nemaca upoznaje Antona, koji postaje njegov verni saputnik, skoro potpuno različit od njega, ali sa ključnim sličnostima. Središnji deo romana se razvija haotično, čitamo ga brzo i bez daha, i uviđamo unutrašnje promene našeg junaka Berka. Naime, primećujemo da radnju pratimo očima jednog potpuno drugačijeg borca od tipičnih heroja iz partizanskih filmova. Isprva bezglavi anarhist Berk sada sve više postaje vojnik, tačnije mašina kojoj se odupire. Nesvesno se gubi njegova nezavisna individua i borba u njemu ipak budi humanost i saosećanje, najviše prema svom drugu Antonu. U momentima kada se borba smiruje, kada mogu da odmore i da se okrepe, Berk i Anton se ponovo odvajaju u svoje mehure individualnosti, ali ovoga puta su sve sličniji. To uviđa i Berk i krsti ih „Don Kihotom i Sančo Pansom u OF“.

U trećoj celini borbe se smiruju, rat se privodi kraju, i to se oseti, ali potpuni kraj rata nikako ne dolazi. „Bliži se i bliži, a kraja rata nema“, očajno zapisuje Berk u svojim memoarima. Pred kraj borbe Anton se odvaja od Berka i ne vide se godinu dana. Rat još nije završen, ali Anton se iznenada pojavljuje u brigadi u kojoj je Berk. Kako je roman isprepleten usputnim mudrovanjima, svaki lik izgovara rečenice koje se ispostava da su njihove maksime. Moć izgovorenih rečenica je za našeg pisca Vitomila Zupana snažna i ponekad proročka; poput Antonove replike, tokom hajke mnogo puta aludirane, da „mnoge pogodi metak u poslednjem satu rata“.


„Menuet za gitaru“, 1985, Globus, Zagreb, prev. Mirjana Hećimović
Berk sa tom mišlju nastavlja kroz rat, ne očekujući da će se to desiti baš Antonu, ali izvesno osećajući da ta rečenica nije bezazlena. Anton tako i gine, pred Berkovim očima, dok sede za stolom kao bivši ljubavnici koji su se našli posle mnogo godina sa još tinjajućim emocijama u sebi. Partizan koji je u prizemlju rasklapao pušku, jer je bilo izvesno da je rat gotov, slučajno je opalio metak u visinu u pravcu Antona. Scena je neverovatno snažna, a opet, ako se roman pažljivo čita, i očekivana. Odjednom, shvatamo da roman ne samo da postaje priča o Antonu, već roman jeste priča o njemu, jer: „Anton miriše po španjolskim gitarama, on je menuet za gitaru“. Takav kraj nije kulminacija romana, on je tup pad, od kojeg ne možemo ostati ravnodušni.

Vremenski odvojena radnja u Španiji, sa izvesnim Jozefom Biterom koja se uplete među stranice romana, i u kojoj su bila samo mudrovanja i rasprave o strategijama rata i slično sada postaje nešto drugo. Berkovo letovanje baš u Španiji, nalaženje slučajnog prolaznika sa kojim vodi konstruktivne dijaloge, zapravo je traganje za Antonom u situaciji mira, a ne rata.

Rat je bio ples, a Berk i Anton su u tom ratu plesali menuet, zajedno su tražili nova životna iskustva, sanjali, osećali, mislili, živeli. Za njih važan je bio put, a ne cilj. Sve što su na tom putu prolazili, prolazili su zajedno. Motiv penjanja na breg metafora je duhovnog uzdizanja njihovih života i njihovog prijateljstva. Paradoksalno, rat ih je načinio humanijim; bio je iskustvo koje ih je vodilo ka duhovnom sazrevanju. Bila je samo stvar izbora kako doživeti rat. No, kako ga preživeti bila je stvar sudbine.
Sara Stepanović