Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Roman
Izdavač Čarobna knjiga
Godina izdanja 2012
Stranica 276
Roman dvostrukog dobitnika književne nagrade sarajevske Zlatna sova i niza drugih nagrada u zemlji i inostranstvu.
Pustinja je prvi roman trilogije. Nastavak, Apostoli, objavljen je 2021. a treći je u pripremi.
„Pustinja“ nije ljubavni roman, „Pustinja“ je knjiga o ljubavi, o ljubavi čoveka prema porodici, prema ženi i prema Bogu, ali i o ljubavi Boga prema čoveku.
Ovo nije knjiga koja daje odgovore, ovo je knjiga koja će vas dok je čitate nagnati da razmišljate i da preispitujete, da rušite tabue i otkrivate sebe.

Šimun živi mirnim, pregalačkim životom s porodicom u Jerusalimu. Sve se menja kada Varava ubije njegovu kćerku Rebeku. Pošto Pontije Pilat usled zakulisnih političkih intriga i interesa oslobodi osuđenog Varavu, Šimun odlučuje da se osaveti verujući da će tako, svojom rukom ostvariti pravdu i ubija zločinca i beži. Progoneći ga, bahati rimski vojnici izazivaju smrt njegove žene Sare. Nakon tih tragedija, Šimun odlazi u pustinju vapeći za jedinim mogućim izlazom – smrću. Ali tu se neočekivano sreće s bićem čiju prirodu ne prepoznaje – da li je to sin božji, Bog, Sotona ili Šamhazal, jedna od njegovh emanacija? Šimun spoznaje da ništa nije onakvo kakvim bismo, usled svoje ograničenosti i samoljubivosti, želeli da bude... Šimunova drama u pustinji narativno se prepliće s doživljajima njegovog starijeg sina Aleksandra koji takođe vapije za pravdom videći njeno ostvarenje u delatnom Mesisi, kao i poslednjim časovima života Isusa Hrista opisujući njegovo okruženje drugačijim no ono na koje smo navikli.

Roman Pustinja predstavlja višeslojno, provokativno i kontroverzno viđenje događaja koji su izmenili tok svetske civilizacije, napisano kroz prizmu piščeve lične tragedije sa kojom se čitalac emotivno identifikuje čineći osobnu tragediju univerzalnom. Pustinja oslikava društvo i preispituje ograničenost čovečje prirode, postojanje sudbine ili pak dela božje promisli, kao i pitanje dobra i zla.

Pustinja je roman u srpsku književnost uvodi i nov kritički diskurs na teološki narativ, u svakom slučaju drugačiji, promišljen i provokativan. Ovim romanom autor promatrajući i preispitujući prevashodno sebe, preispituje ne samo čovekovu suštinu i njegove ograničenosti ali i civilizaciju kojoj pripada kroz prizmu univerzalnih etičkih principa kao civilizacijski stožer, izazivajući u čitaocu zapitanost i primoravajući ga da preispituje vlastiti odnos prema dogmi i stereotipima, ali i potičući ga da preispituje vrednosti, naročito one koje su uzdizane do mitskih razina i uvodeći ga da o odnosu dobra i zla oformi drugačiji ugao sagledavanja i razumevanja suštine tog odnosa. Pritom, pisac uspeva da svojom osebujnom emotivnošću, koja se ne identifikuje ali koja potseća na Kolibu, Vilijema Pola Janga, privlači i osvoji čitaoca, primoravajući ga da se identifikuje a sa druge strane po svojoj tematskoj i narativnoj višeslojnosti bez sumnje doseže do misaonih i književnih razina Jevanđelje po Isusu, Žozea Saramaga. I pored svega, autor sa lakoćom zadržava svoju individualnost, različitost i posebnost. Bez sumnje, ovo književno delo koje pleni na nesumnjiv način potvrđuje piščevu tvrdnju da je ono pre svega njegov dijalog sa samim sobom i sa Bogom, a mi dodajemo i sledeće: ovo je delo u kojem ćemo lako prepoznati sopstveni dijalog sa sobom i sa Bogom ili će nas ako ništa više ponukati da taj dijalog potražimo.