Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Roman nagrađivanog autora
Izdavač UNPS
Godina izdanja 2022
Str 136
Od dvostrukog laureata Zlatne sove za roman Obala kojim su postavljena ključna etička pitanja današnjice, pitanja krivice i lične odgovornosti za zločine u naše ime, o našim pojmanjima moralnih relacija krvnika i žrtve, te kolektivnog pamćenja i opraštanja, kako je to u svojoj besedi izrekao prof. Mladen Šukalo; od autora provokativnog i kontro verznog romana Pustinja, koji po svojoj poetičnosti poruke i emocionalnosti nadmašuje roman Koliba Vilijama Pol Janga a po svojoj misaonosti i univerzalnim porukama stoji rame uz rame sa Jevanđeljem po Isusu Hristu Žozea Saramaga; dolazi nam delo koje bi se moglo podvesti nove književne podvrste - moralni horor, stiže nam kratki roman ili novela, ili jednostavno Muke po Varvari.
Malo je autora kod nas koji na tako promišljen i studiozan način prilaze ostvarivanju književnog dela kao sto je to slučaj sa Živojinom Ivkovićem.
Kao i u prethodnim romanima, zlo u ljudskoj prirodi je tema koja ga okupira i njegova sveprisutnost, s tim što ovaj put smešta radnju u tragične godine balkanskog “opsanog življenja”. Lebrecht Gaspar, prateći sudbinu glavne junakinje, Varvare, ogoljavajući njeno sećanje i bojeći ga prepoznatljivo ljudskim, dakle, nesavršenim bojama, opisujući brutalnost sitacija, otkriva nam Varvarinu ličnost lišenu onih korena koji su joj brutalno iščupani kao što joj je zgažena i njena ljudska ontološka bit i ženska samobitnost u ni malo lepom svetu koji nas okružuje. Kroz apatridska lutanja svoje junakinje evropskim gradovima sa sećanjem, moralnošću i odgovornošću, Živojin Ivković traži odgovore na sopstvena pitanja, pre svega, da li je moguće ne mrzeti. I upravo to pitanje je zapravo etička i teološka nit koja čini okosnicu filozofskih i egzistencijalističkih promišljanja koja se provlače kroz sve njegove objavljene romane, Pustinju, Obalu i evo, sada i kroz jedan od možda najbrutalnih romana napisan na Srpskom jeziku, Muke po Varvari.

Varvara, živi u malom mestu na portugalskoj obali Atlantika. 1999. godine, u vreme bombardovanja, putuje na očevu sahranu. Nakon dugog puta evroskim kontinentom stiže na železničku stanicu nadomak granice otadžbine i dan prvodi iščekujući voz koji za koji se nikada ne zna kada će doći. Dok čeka pisac nam otkriva Varvarin životni put, uzroke i teskobu koja je goni na putovanje, zapravo nemir, od jedne do druge evropske metropole i konačno, do obale Atlantika gde je od samoubistva pukim sluščajem ali i sudbonosno spašava mladi par Portugalaca.
Sa pričom o njenom provratku paralelno se odvija i priča koja kreće u predveče zimskog dana u Dubrovniku pod opsadom 1991. godine. Isprva sa Varvarinom životnom pričom zaokružujemo svoju spoznaju o njoj, osobi sa kojom bi se bezmalo svaka žena mogla na stanovit i ličan način poistovetiti.