Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Horvat, Josip
Наслов Ante Starčević : kulturno-povijesna slika / Josip Horvat
Врста грађе књига
Језик хрватски
Година 1990
Издање [Pretisak izd. Antuna Velzeka iz 1940]
Издавање и производња Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1990
Физички опис 388 str., [8] str. sa tablama : ilustr. ; 24 cm
Збирка Hrvatske povijesnice
ISBN 86-401-0046-2
Напомене Bibliografija: str. [391-393]
Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896
УДК 32:929 Старчевић

Анте Старчевић
С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацијуПређи на претрагу
Анте Старчевић
Ante Starčević portrait.jpg
Анте Старчевић
Биографија
Датум рођења 23. мај 1823.
Место рођења Житник
 Аустријско царство
Датум смрти 28. фебруар 1896. (72 год.)
Место смрти Загреб
 Аустроугарска
Религија католик
Универзитет Универзитет у Печују
Политичка
партија Странка права
Анте Старчевић (Житник[1], 23. мај 1823 — Шестина, Загреб 28. фебруар 1896) је био хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.[2][3] Још за живота назван је - као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма - Оцем Домовине.[2] У исто време, Старчевић представља контроверзну личност због својих антисемитских и антисрпских ставова.[4][5][6] Дио његових ставова и радова послужио је као идеолошка основа Усташког покрета.[7]


Садржај
1 Биографија
2 Политички рад
2.1 Између расизма и либерализма
2.2 Ставови о Србима
2.3 Старчевић и усташтво
3 Старчевић и језик
4 Види још
5 Референце
6 Литература
7 Спољашње везе
Биографија
Рођен 1823. године у Житнику поред Госпића, од родитеља Срба. Мајка удовица Милица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католицизам пре удаје за првог мужа.[8] Отац Јаков Старчевић, био је граничар из Пазаришта,[9] села покатоличених Срба [10], потомак херцеговачких Старчевића.[11]

Образован је прво у немачкој пучкој школи у личком Кланцу.[12] Потом га образује стриц, Шиме Старчевић писац Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије [13] По другом извору, за прва два разреда гимназије спремао га је (учио латинском и немачком језику) католички жупник Јосип Влатковић у Смиљану.[14] Године 1839. полази на трећи разред гимназије у Госпићу, где му је стриц био професор: другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали[13]. Остала четири разреда гимназије и два виша разреда, тзв. филозофију завршио је у Загребу. Учествовао је као кршни гимназијалац будући "ватрен Илир", на крвавим демонстрацијама у Загребу, одржаним на Марковом тргу 27. јула 1845. године.

У јесен 1845. године након завршене више гимназије у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле га бискуп Ожеговић шаље у Пешту, на студије теологије[2]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [15] у Пешти. Вратио се с пролећа 1848. године кући, па у Сењ, да би наставио школовање. Када је требало да се на крају "зареди", одлучује да се не посвети свештеничком позиву[2].

Затражио је професуру филозофије и опште историје на Правословној академији у Загребу. Након неуспеха ушао је у адвокатску канцеларију др Лавослава Шрама, где остаје до 1861. године.[16] Године 1851. конкурисао је безуспешно за место професора математике и на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[17] Београдски лицеј је међутим ангажовао Алексу Вукомановића на том месту. Фрустрирани професор Старчевић се због тога наоштрио против Срба, и само је чекао прилику да их нападне. Устао је тако 18. августа 1852. године да брани Људевита Гаја, од прозивања које је стигло из београдских "Србских новина".[18] На странама Гајевих "Народних новина" у Загребу, он полемише са како каже "тзв. Србима". Али ту не стаје, па ускоро, 21. септембра Старчевић показује своје још веће огорчење, када на страницама поменутих "Народних новина" исписује нови оштар: "Одговор Србскоме дневнику и београдским новинама". Искористио је он одсуство уредника Гаја, да изнесе своје шовинистичке ставове, до тада не виђене у јавности, у односу између два народа. Анте се у чланку окомио на српско име и српски језик, негирајући и омаловажавајући их, уз помоћ књиге византијског цара Порфирогенита. Увредљив текст преноси на својим странама "Србски дневник" 24. августа 1852. године[19] Реаговао је онда лично Људевит Гај, са својим извињењем и побијањем ставова Старчевићевих, жалећи због атака на братство Срба и Хрвата, које је он до тада 18 година мукотрпно градио.[20]

Старчевићу се супротставио, и то стихом и велики поборник слоге Срба и Хрвата, Јован Сундечић објавивши спев под насловом: "Дру Анти Старчевићу уздарје за пренемио дар". Песникове прве речи су веома одјекнуле у јавности: Вукодлаче, Паклењаче![21]

Излази Анте из канцеларије г. Шрама тек 1861. године, када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[2]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[2]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[2].

У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[2]. На њеном челу је остао до своје смрти.[22]

Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[2]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[2]. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[2].

Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[23]

Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[2]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Марка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио октобра 1903. године Иван Рендић[2].

Политички рад

Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу
Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованој на федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[24]

Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[25]

Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[26][27] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[28]

Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права и главна улога Русије у решавању Источног питања су сугерисали Старчевићу и његове правашима да све више да очекују помоћ од Русије.[29] Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[28][30] Старчевић је био ипресиониран успесима антихабзбуршке опозиције у Србији оличене у Народној радикалној странци Николе Пашића. Иако је и даље Србе сматрао делом хрватске нације, био је вољан на уступке, надајући се да ће и српске странке у Хрватској-Славонији и Далмацији пратити радикалску политику, и заједно са својом странком и Русијом срушити власт Хабзбурга.[29] Међутим, таква очекивања се нису десила за време Старчевићевог живота јер су и Русија и радикали уздржавали од сукоба са Аустроугарском, а и Куен-Хедерваријева политика је учврснула удаљавање Хрвата и Срба.[31]

У то време дуализам у Аустроугарској је запао у кризу, јер су и аустријски и угарски део државе сматрали да су Аустро-угарском нагодбом лошије прошли од оног другог. Нове размирице Беча и Пеште су зближили Штросмајерове и Старчевићеве следбенике. Старчевић је већ био стар и болестан и није активно учествовао у раду странке. У странци се развио став да је могућ договор са Бечом о решавању хрват